Одржан округли сто на тему „Виртуелни универзитет српске дијаспоре“

На Универзитету у Бањој Луци 11. 05. 2015. године одржан је округли сто на тему „Виртуелни универзитет српске дијаспоре“. Дискусији на ову тему, у којој су, између осталих учествовали професори Универзитета у Бањој Луци, Универзитета у Београду, представници министарстава науке и технологије и просвјете и културе у Влади РС, Универзитетског предузетничког центра Универзитета у Бањој Луци, Универзитет у Источном Сарајеву, Иновативног центра Бања Лука , Привредне коморе РС, Републичке аганеције за развој малих и средњих предузећа и Српског института дијаспоре - Бања Лука, придружили су се путем скајпа наши научници из свијета: проф. др Јасмина Вујић са Катедре за нуклеарни инжењеринг у Берклију – САД, проф. др Никола Зивлак и проф. др Марко Љубичић из Кине и Небојша Димић, студент на докторским студијима на Универзитету у Финској.



У име домаћина скупа, присутне је поздравио проректор за научноистраживачки рад Универзитетa у Бањој Луци, проф др Милан Матаруга истакавши да је циљ овог окупљања и дискусије да се кроз отворен дијалог покуша доћи до рјешења која би отворила пут бољем кориштењу потенцијала српске дијаспоре.

Напомињући да према неким процјенама у иностранству ради и бави се науком више од десет хиљада доктора наука са простора Србије и Републике Српске, што је више него што их има у матици , проректор Матаруга је истакао да је ријеч о интелектуалном потенцијалу који овдашњим универзитетима може бити од изузетне користи када је ријеч о унапређења међународне сарадње, припреми међународних пројеката и размјене младих истраживача,али исто тако дати свој допринос у рјешавању бројних питања битних за цијело друштво и државу.



Проректор Матаруга се захвалио колегама са Универзитета у Београду, прије свега проф. др Јовану Филиповићу са Факултет организационих наука од којег је и потекла идеја да се организује један овакав скуп и који је на неки начин идејни творац концепта „Виртуелног универзитета српске дијаспоре“ .

Представљајући овај коцепт који је био тема његове друге докторске дисертације, професор Филиповић је појаснио да је у истраживању пошао од базе података коју је правио још од свог доласка у САД, 1988. године. „У истраживању сам кренуо од податка који говори о 6.600 наших доктора нука у свијету, именом и презименом, у међувремену тај се број повећао на преко седам хиљада, а незванично их има много више. Доста тих људи би жељело да се врати, неки су се већ вратили, али сви одреда расположени су да помогну», истакао је проф. Филиповиће наглашавајући да је ријеч о невјероватној раскоши интелектуалног , али и тзв. дружбеног капитала – капитала који произилази прије свега из контаката и познанстава наших доктора наука у дијаспори, као и повјерење које су они стекли кроз школовање и потврђивање у струци.

«На нама је да створимо контексте, и то је порука цијеле дисертације, у којима ће ти људи заједно са нама учествовати у стварима које су од интереса за наш народ и наше државе», додао је професор Филиповић.



О значају повезивања са српском научном дијаспором говорио је и помоћник министра науке и технологије у Влади РС Синиша Марчић. Напомињући да су до сада постојале само спорадичне иницијативе умрежавања и повезивања са њима, Марчић је истакао „ да је ово први пут да се систематично покушава приступити овој циљној групи у иностранству“. Он је додао да Министарство припрема регистра наших истраживача у иностранству по узору на друге земље. „Ми смо направили већ неки списак, углавном наших људи који раде по универзитетима у Западној Европи, САД и Канади, дјелимично и Аустралији, али он је непотпун, а захваљујући овој иницијативи ја се надам да ћемо доћи до много комплетнијих података и да ћемо моћи заиста нешто конкретно да понудимо тим људима, у смислу заједничких научно истраживачких пројеката који су кључна ствар за развој науке“, истакао је Марчић.

Управо је постојање реалних, конкретних пројеката, како се показало кроз дискусију, један од битних предуслова за боље кориштење интелектуалног потенцијала српске дијаспоре. Исто тако, потребна је већа отвореност академске заједнице, односно стварање амбијента у коме наши научници из дијаспоре неће бити посматрани као конкуренција постојећем професорском кадру, него неко ко ће допринијети унапређењу научноистраживачког рада и квалитета наставе на универзитетима, али и допринијети креирању рјешења од значаја за цијелу заједницу. Наравно, уз све то потребна је подршка владајућих структура успостављању партнерства између дијаспоре и матице како би се овај огроман интелектуални и «дружбени» капитал искористио у најбољем интересу Србије и Републике Српске.