Стефан Јејинић, студент друге године Грађевинарства на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету Универзитета у Бањој Луци, љетни семестар академске 2025/26. године провео је у Пољској, на Варшавском универзитету животних наука, у оквиру програма размјене Еразмус+.

На размјену није дуго планирао да иде. Једноставно је одлучио да крене и види шта ће се догодити. Данас, након повратка, каже да је то била једна од најбољих одлука које је донио.

„Враћајући се на своје искуство, мислим да бих поново све исто урадио и све поново проживио. Еразмус искуство није нешто што се лако може описати ријечима. Отићи и живјети потпуно други живот један семестар, уз све компликације које долазе с пресељењем и навикавањем на потпуно нову средину, искуство је кроз које се, мислим, гради нека нова страна у намаˮ, каже Јејинић.

У Варшави је упознао студенте из различитих дијелова свијета, а са некима од њих стекао је пријатељства за цијели живот.

„Стекао сам пријатеље за цијели живот, а упознао сам и људе из сваког дијела свијета. Стекли смо осјећај заједништва јер смо се, упркос различитим позадинама и принципима, на крају сви свели на оно што и јесмо – људиˮ, наводи он.

Пољска му је била прилика да упозна другачију средину, али и да открије колико су неке ствари заправо сличне. Посебно му је значило упознавање Пољака, њихове културе и начина живота.

„Иако је на први поглед ријеч о другачијој земљи, схватио сам колико су наш и њихов начин живота заправо слични, због чега сам се лако уклопиоˮ, прича Јејинић.

Током размјене похађао је и часове пољског језика, па је до краја боравка научио довољно да се може снаћи у Варшави. Задовољан је и универзитетом на којем је боравио, као и животом у студентском дому.

„Први пут сам искусио живот у студентском дому и све оно што долази с њим. Управо кроз свакодневни живот, дружења и нова познанства осјећао сам да постајем дио те средине, а не само неко ко је дошао на размјенуˮ, истиче он.

Са новим пријатељима путовао је и упознавао различите земље и културе. Ти сусрети су му, каже, показали колико једно овакво искуство може да прошири видике.

„Ово бих искуство описао као нешто кроз шта би сви требало да прођу, како бисмо схватили колико је овај свијет заправо мали и колико тога можемо када се само одлучимо кренути. Да нисам отишао, можда никада не бих сазнао како изгледа породични ручак у Португалу ни с каквим се проблемима сусрећу млади Французиˮ, каже Јејинић.

„Од 'Видимо ли се вечерас?' до 'Обећај ми да ћеш ме посјетити', од силних путовања на која смо заједно отишли, покушавајући да се снађемо у новим мјестима и са нама потпуно непознатим пољским језиком, заједно смо откривали и неке нове стране себеˮ, истиче Стефан.

Због свега што је доживио током семестра у Пољској, данас без много размишљања каже да би поново изабрао исти пут.

„Ово није нешто што сам дуго планирао. Једноставно сам одлучио: ма, идем, па шта се деси. Тада нисам ни знао да је то можда најбоља одлука коју сам могао донијети – једноставно отићиˮ, наводи на крају Јејинић.