Драгана Гуњић, Ана Пилић, Миа Подрић - Универзитет Сарланд

Вече. Тамноплаво небо надвило се над барокним зградама боје цигле. Група младих људи сједи за столом у пријатном кафићу насред француске уличице. Испред пролазе људи, стара сивкаста калдрма одзвања од бата њихових корака. Лијево се уздиже црква, коју од антикварнице са златним натписом на вратима одваја само једна мала улица. Десно се пружа стаза која води ка главном тргу града, позоришту и плавом мосту преко Сара. Мирише на љето, сунце и море.

Ово је само једна од милион слика забиљежених у малом њемачком граду Сарбрикену, смјештеном на обалама ријеке Сар, у југозападном дијелу државе. Овдје смо провеле четири предивна мјесеца и два годишња доба, уживајући сваки дан. Када смо се у јануару пријавиле да у склопу Еразмус+ размјене студената одемо на Филозофски факултет Универзитета Сарланд у Њемачкој, нисмо ни сањале да ћемо се наћи у мјесту претапања француског шарма и њемачког стила, којима Сарбрикен одише. Да шетамо прекрасним улицама, пијемо најбољу кафу на свијету уз преукусан сладолед и одушевимо се сваки пут када чујемо неку непознату ријеч на сарландском – била је то наша свакодневица од априла до краја јула. Бројни концерти, фестивали, позоришне представе и разни други садржаји које овај град нуди туристима, студентима и свима, од најмлађих до одраслих, пружају угођаје какви се проналазе само на страницама неког занимљивог авантуристичког романа. Такође, важно је нагласити да је овај град мултикултуралан и да су становници углавном двојезични, што је посебно утицало не само на нашу општу едукацију него и на културолошко ширење видика и толеранције.

Студирање на Универзитету у Сарбрикену било је потпуно ново искуство. Оно нам је значило и за наше професионално, али и за лично усавршавање. Кампус је врло лијепо уређен, почевши од факултета и његових добро опремљених лабораторија, Универзитетске библиотеке, ботаничке баште, мензе, кафића, парка, па све до минибусића који пролазе кроз сам његов центар, а управо захваљујући томе може се створити посебна представа о површини коју заузима. Предавања и вјежбе пратиле смо са матерњим говорницима и осталим интернационалним студентима, што је опет био посебан доживљај – могле смо да размијенимо мишљења, перспективе, а и да покажемо знање које смо стекле на свом матичном, Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Занимљиво је то да на универзитетима у Њемачкој сами себи формирате распоред предмета (наравно, пратећи норме које поставља сам универзитет). На тај начин овај систем даје могућност студентима филологије да се фокусирају управо на оне области у изучавању језика или књижевности за које су највише заинтересовани. Занимљиво нам је било то што смо на предавањима из њемачког језика примијетиле да се често користе англицизми, како у теоријском дијелу тако и при објашњавању неких језичких феномена. Предавања и вјежбе заснивали су се великим дијелом на практичним сегментима, као што су: Diskussionsfragen, Rechercheübungen, Analysen, Portfolio…

Важан дио размјене, наравно, чине и путовања. Ми смо имале ту привилегију да сваке седмице обиђемо два града – из Сарланда и нашег окружења, као и из цијеле Њемачке, све до Берлина. Заиста је посебан осјећај и доживљај видјети све те знаменитости о којима сте читали, па смо тако ми остале без текста пролазећи кроз Нибелуншку капију у Вормсу до мјеста гдје је Хаген бацио злато у Рајну. Позиција града у којем смо живјеле омогућила нам је да посјетимо и Француску, Луксембург и Белгију, али смо, природно, унутар њемачких граница највише уживале и сакупиле различита искуства. У Хајделбергу смо тако прошетале најдужом пјешачком зоном у Европи, док смо у Мајнцу, на полицама Гутенберговог музеја, видјеле најмању књигу на свијету.

Неколико пута смо ишле на излете које је организовао Центар за интернационалне студенте, па смо тако добиле могућност да нас кроз Трир проведе туристички водич, што је исто посебно, јер смо добиле одговоре на сва питања која смо имале, али и подијелиле искуства са осталим страним студентима. Често смо имале онај осјећај ,,као на мору” – посебно у Келну, гдје смо дочекале залазак сунца на плажи, уз звуке реп музике, те Кобленцу, који смо посматрале са висине, из гондоле што вози преко ријеке до предивног видиковца. Морале смо завирити и у исток Њемачке, па смо обишле и два града која дишу књижевност – Јену и Вајмар, гдје смо имале прилику да се прошетамо двориштем и посјетимо кућу у којој је живио Шилер, уђемо у велељепну библиотеку Ане Амалије, али и уживамо у шетњи по дворском врту на крову Гетеовог родног града. На дугачком списку градова које смо обишле нашли су се и Фрајбург, Штутгарт, Франкфурт, Висбаден. Једва чекамо да се свим овим мјестима вратимо и оживимо успомене. Свака вожња возом крије једну причу. Авантуре са свих ових путовања препричаваћемо цијели живот.

Засигурно сви студенти коју су били на студентској размјени имају милион прелијепих успомена које понесу са собом, стога је врло тешко издвојити најупечатљивије, оне о којима би се могло причати данима! Савјетујемо свим филолозима да крену на овакав пут сазријевања и едукације, јер тиме се ослобађа, тиме се афирмише!